ВРС

ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ НАСТАНКА ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Услови формирања Војске Републике Српске (ВРС) могу се посматрати у контексту општих услова који су владали крајем осамдесетих и почетком деведесетих година двадесетог века на простору тадашње Југославије. Снажни сецесионистички елементи и нека врста огромне жеље за растакањем тадашње државе али и система на коме је почивала подржана је од више страних фактора тако да су се стекли сви друштвени услови како за распад тако и за оружане сукобе који су га пратили. Рат којије букнуо на просторима СФРЈ, 1991. године, а касније на простору БиХ дошао је по жељи страног фактора и због неспремности и неспособности политичких руководстава бивших југословенских република и оних у савезним органима, да путем преговора дођу до прихватљивих решења унутрашње кризе. После отцепљења Хрватске и Словеније, муслиманско-хрватско руководство у БиХ одустаје од тражења мирног решења за живот у заједничкој држави и одлучује се, супротно вољи српског народа потврђеној на референдуму, за независност по сваку ценуукључујући и рат. Суверена, независна и целовита држава БиХ настала је по диктату Запада и против воље једног народа, али и дела осталих. 

Снажна хомогенизација националних снага, која је довела и до стварања оружаних формација које су биле практично изнедрене из појединих политичких партија на простору претходне Југославије, није мимоишла ни Босну и Херцеговину (БиХ). 

Почело је од "Патриотске лиге" чија је прва бригада основана још 1991. године, преко "Хрватских одбрамбених снага", Територијалне одбране БиХ која је прерасла у Армију БиХ, до Хрватског вијећа обране које је било "испостава" Хрватске војске у деловима БиХ под контролом Хрвата. 

Српске политичке странке и друге организације током 1991. године верују у државу, систем и Југословенску народну армију (ЈНА) и тек почетком 1992. године политичко вођство Срба у БиХ формира Српску Републику Босну и Херцеговину - кад почиње оружани сукоб који ће трајати до краја 1995. године. 

Током прва четири месеца 1992. године на простору БиХ догађаји се смењују врло брзо. Представници муслиманског и хрватског народа у једној врсти коалиције интензивно раде на потпуном осамостаљивању БиХ, док представници српског народа "спас" виде у било каквој врсти уставно-правних веза са Србијом. 

На референдум о будућности БиХ излазе само Хрвати и муслимани, а на "српски" плебисцит само Срби. Муслимани (Бошњаци) и Хрвати извршили су општу мобилизацију припадника својих нација у БиХ, прогласом од 4. априла 1992. године, како би "спремни"дочекали "независност", која је формално потврђена 6. априла 1992. године. Те мобилисане војске могле су бити и биле су усмерене искључиво против српског народа. Тадашње политичко руководство БиХ није спречавало формирање и дивљање разних паравојних формација и наоружаних банди на својој територији. Такво руководство БиХ ни код једног од три конститутивна народа (муслимани-Бошњаци, Срби и Хрвати) није имало кредибилитет и способност да спроведе сопствене одлуке. 

Призната је апстрактна држава БиХ у којој нема легитимне и стварне власти, у којој су у први план дошли криминалци, бивши робија ши и разни остали друштвено опасни и непожељни елементи. Срби су оправдано страховали за свој биолошки опстанак, а не само за територију и имовину, што је довело до нужног самоорганизовања за одбрану, посебно после одлуке о повлачењу ЈНА из БиХ.

Међунационални оружани сукоби се интензивирају а међународни медијатори обезбеђују потписивање Плана за БиХ познатијег као "Кутиљеров план". Представник муслиманског народа већ сутрадан повлачи свој потпис, а после његовог повратка из Лисабона долази до масакра колоне ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву, у присуству снага УН. 

Уместо раније одлуке по којој снаге ЈНА треба да остану у БиХ наредних пет година, новом почиње потпуно повлачење. У тим условима долази до формирања Војске Српске Републике БиХ.

ВОЈНИ КОНТЕКСТ НАСТАНКА ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Пре почетка ратних дејстава на простору СФРЈ, ЈНАје на подручју БиХ располагала са три корпуса и то: 5. Корпус са седиштем у Бања Луци, 4. Корпус са седиштем у Сарајеву те 17. Корпус у Тузли, којије добрим делом био распоређен унутар Хрватске, као и делови 2. Корпуса са седиштем у Титограду (данас Подгорица) и неке јединнице Војно-поморске области. 

Осим тога на територији БиХ се налазио већи Број ремонтних завода и војних фабрика, као и војне школе ЈНА у Сарајеву и Бања Луци.

Почетком сукоба током 1991. године, долази до знатне дислокације јединица ЈНА са територија Словеније и Хрватске. На основу договора са Словенијом ЈНА се повлачи са тих простора, те се тако 31. Корпус из Марибора, највећим делом придодаје 17. Корпусу у Тузли, а део технике се повлачи у Србију или остаје у Словенији. Љубљански 14. Корпус се највећим делом придодаје 2. Корпусу у Титограду. Још већи прилив материјално - техничких средстава настаје повлачењем снага ЈНА и са простора Хрватске, јер се 1. и З. Корпус са седиштем у Ријеци предислоцира у источну Херцеговину (где се привремено формира оперативна група Требиње -Билећа, 10. Корпус из Загреба се премешта у Бихаћ и делом у 17. Корпус, док се 9. Корпус са седиштем у Книну повлачи у западну Босну. 

Крајем 1991. и почетком 1992. године, ЈНА није извршила своје задатке по Доктринарним и стратегијским претпоставкама. Није имала спољњег агресора, а није била способна ни да очува јединство територије своје државе СФРЈ. Ни конципирана, а ни оспособљавана да се бори против било које нације у Југославији, била је присиљена да води борбе на територији своје државе - СФРЈ, против унутрашњих сецесионистичких снага. Нападнута је и од републичких снага ТО Словеније, Хрватске и БиХ, којима је и сама припадала. У тим наметнутим борбама, јединице и команде ЈНА су првенствено биле одговорне за животе својих припадника, тадашњих младића са територије целе државе, и за материјалне ресурсе, спречавајући да ратни потенцијал падне у руке сецесиониста. 

И у таквим условима борбе, у оквиру својих максималних могућности, и

испоштовали су правилан однос према цивилном становништву, без обзира на нацију. Руководства Словеније, Хрватске и хрватско-муслиманске коалиције у БиХ тражили су да војници њихових на ционалности буду отпуштени из ЈНА. Са Словенијом, Хрватском и Македонијом, решено је споразумно, а руководства муслимана (Бошњака) и Хрвата у БиХ утичу на припаднике својих нација да напусте ЈНА, уз обећање да у матичној републици неће одговарати за почињено кривично дело дезертерства. 

Напуштањем ЈНА, војници и добар део старешина са собом односе лично наоружање, муницију и опрему, а старешине складишта, фабрика муниције и наоружања, аеродрома, касарни и слично предају комплетне објекте у руке паравојски. Почели су напади, прво на поједина војна лица, чланове њихових породица и имовину, а затим на команде, касарне, складишта, болнице, домове ЈНА и издвојене војне објекте магацине, репетиторе и чворишта везе. Људство и други ресурси ЈНА у БиХ, као и раније у Словенији и Хрватској, нашли су се у непријатељском окружењу, са циљем да се испровоцира и изазове њихово борбено деловање и тиме, између осталог, оправда отцепљење од СФРЈ. Изузетак су били само гарнизони који су били смештени у местима са већинским српским становништвом. 

Нападе на касарне и војне колоне изводиле су добро организоване муслиманске и хрватске паравојне и параполицијске снаге, а негде потпомогнуте и регуларним снагама Хрватске. Са циљем да овладају правцем Босански Брод-Добој, регуларна Војска Хрватске (ХВ) почетком марта упада на територију СР БиХ, и на подручју села Сијековци 26. марта 1992. године врши страховит покољ над српским становништвом у том месту. Том приликом регуларне хрватске снаге, потпомогнуте новоформираним муслиманским оружаним формацијама убиле су и спалиле 21 лице српске националности. Дан након тог стравичног злочина, у Сијековац су дошли чланови Председништва СР БиХ Фикрет Абдић и Биљана Плавшић. Међутим, ништа нису могли учинити јер се ситуација на терену лагано отимала контроли. Следећих дана хрватске и муслиманске снаге су у Сијековцу убиле 51 лице српске националности. Укупно је тих дана убијено више од 70 Срба, од којих се деветоро до данас води као нестало. 

У истом тренутку кадје извршен масакар у Сијековцу, на касарну ЈНА у Дервенти отпочет је напад регуларних хрватских снага. Командант 5. Корпуса ЈНА генерал Момир Талић, био је приморан да део снага из Окучана, упути као помоћ опкољеној јединици ЈНА у Дервенти. Том приликом дејствовалаје и авијација ЈНА по хрватским снагама.

Већ 31. марта 1992. године, отпочиње општи муслимански напад на Бијељину, с циљем заузимања тог града од стране "Патриотске лиге". Замисао муслиманског политичког вођства, билаје да са зау,зимањем Бијељине одсече српски на род у БиХ од Србије. Међутим, успешним отпором српских снага план Алије Изетбеговића није успео. Самим тим српским овладавањем градом омогућена је дислокација дела 17. Корпуса из Тузле Бијељину. Касније ће Корпус бити преименован у Источно-босански корпус ВРС (ИБК ВРС). 

Напади хрватско-муслиманских паравојних снага били су учестали, како на јединице ЈНА тако и на српско становништво. Тако су, већ 2. маја 1992. године, нападнута Команда 2. војне области, Дом ЈНА и војна болница у Сарајеву. 

Сутрадан, 3. маја, у сарајевској "Добровољачкој" улици, нападнута је Kолона Команде 2. војне области током споразумног извлачења из града.

Припадници муслиманске екстремне организације "Патриотска лига" уз помоћ муслиманских локалних власти Тузли, су 15. маја 1992. године напале колону возила 17. Корпуса ЈНА, којаје у складу са договором, мирно напуштала Тузлу према Бијељини и даље у правцу Србије, чиме су прекршиле одредбе међународног ратног права, Женевску конвенцију као и претходни договор СР Југославије и муслиманских власти у Сарајеву о мирном повлачењу ЈНА са подручја Босне и Херцеговине до 19. маја 1992. године.

Према изјавама учесника тог догађаја, колонаје нападнута на Брчанској малти са околних зграда, па чак и са зграде болнице, а дуж целог пута биле су постављене мине и друга експлозивна средства. Возила ЈНА су горела, а експлозије су оцјекивале на све стране. Цео напад директно је преносила локална телевизија "ФС З", што су потом приказале и бројне друге телевизијске станице.

Још у априлу су нападнуте све сарајевске касарне, те касарна "Бусовача" и војни полигон "Пазарић", где су били смештени и малодобни питомци војних школа. У тим касарнама су јединице ЈНА са преосталим људством, углавном Србима и онима који су се изјашњавали каојугословени, са члановима њихових породица, држани у блокади до краја маја, кад су их ослободиле снаге Сарајевско-романијског корпуса БРС. 

У мају 1992. године, у Босанском Броду хрватске снаге су убиле 215 Рома међу којима је било 115 деце. Гробница је пронађена у Сијековцу 2004. године (у гробниције пронађено 59 скелета од којих 23 дечија). Документа штабова ТО у БиХ из 1992. године, доказују да су се муслимани (Бошњаци) увелико спремали за рат. 

Председништво БиХ, 8. априла 1992. године без српских чланова, проглашава стање непосредне ратне опасности, а 12. априла, издаје директиву Главном штабу ТО БиХ u општем нападу на касарне ЈНА. 

Истог дана, дотадашњи штаб ТО, мења ознаку припадника у стари немањићки босански грб са љиљанима, разрешава дотадашњег команданта ТО Србина и поставља муслимана, пуковника Хасан а Ефендића. Све то дешава се више од месец дана пре Одлуке а формирању БРС. 

Без учешћа и сгласности срба донета је и одлука о промени назива Социјалистичка Република БиХ у Република БиХ, што је уставна категорија, а не надлежност било којег председника. 

И званично, 24. августа 1992. године, руководство хрватско-муслиманске коалиције заводи ратно стање у БиХ. У појединим општинама и регијама са већинским српским становништвом, убрзано се стварају кризни штабови и јединице ТО. 

После одлуке о повлачењу ЈНА из БиХ и организовања националних војски муслимана (Бошњака) и Хрвата, српско политичко руководство је принуђено да приступи формирању сопствене војске, ради заштите биолошког опстанка српског народа и територије.

ОДЛУКА О ФОРМИРАЊУ ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Народна скупштина Републике Српске на заседању у Бања Луци 12. маја 1992. године, доноси одлуку о формирању ВРС, као седме и последње оружане силе на простору претходне СФРЈ. За команданта Главног штаба именован је генерал-потпуковник Ратко Младић (касније генерал-пуковник). 

ВРС формирана је од делова остатака ЈНА, постојећих јединица ТО по општинама и регионима са већинским српским становништвом и одређеног броја страначких формација, који су се добровољно ставиле под  команду деполитизоване ВРС. 

Паравојне формације које се нису ставиле под команду БРС, разбијене су, протеране или похапшене и суђене.

У преамбули ОДЛУKE стоји:

На основу члана 70. тачка 2. Устава Српске Републике Босне и Херцеговине' и Амандмана II на устав Српске Републике Босне и Херцеговине, Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини, на сједници одржаној 12. маја 1992. године, доноси:

ОДЛУКА О ФОРМИРАЊУ ВОЈСКЕ СРПСКЕ РЕПУБЛИКЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Члан 1.

Формира се Војска Српске Републике Босне и Херцего

Члан 2.

Досадашње јединице и штабови територијалне одбране, преименују се у команде ијединице Војске, чију ће организацију и формацију утврдити П редсједник Републике.

Члан 3.

3а команданта Главног штаба Војске Српске Републике Босне и Херцеговине поставља се генерал-потпуковник Ратко Младић.

Члан 4.

Војска Српске Републике Босне и Херцеговине носи униформе и чинове које су носили припадници Југословенске Народне Армије и територијалне одбране. Основу ознака на капама чини Српска застава, а на лијевој надлактици Српска застава на кружној подлози са натписом "ВОЈСКА СРПСКЕ РЕПУБЛИКЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ".

Члан 5.

Ова одлука ступа на снагу даном доношења и важиће до проглашења Закона о војсци Српске Републике Босне и Херцеговине.

Члан 6.

Ову одлуку објавити у "Службеном гласнику српског народа Босне и Херцеговине".

Број: 03-234/92 12.

мај 1992. године БањаЛука

ПРЕДСЈЕДНИК СКУПШТИНЕ 

СРПСКОГ НАРОДА У БиХ

Мр. Момчило Крајишник

Дан, уочи доношења одлуке о формирању ВРС, 11. маја, формиран је ужи део Главног штаба будуће Војске, састава четири генерала, седам пуковника и један капетан сви активна војна лица, већ бивше ЈНА. Та група старешина одредила је принципе (доктрину) на којима ће се заснивати ВРС и то:

1. искористити све потенцијале у људству и материјално-техничким средствима, заостале од ЈНА и ТО БиХ на просторима РС и учинити их окосницом будуће Војске,

2. све паравојне формације, затечене на територији РС, укључити у организацијске јединице ВРС, а оне које то одбију разбити и протерати,

3. постојеће кризне штабове по општинама и регионима, искључити из система командовањајединицама ВРС,

4. искључити већ заживелу четничку стратегију ратовања, али и тежње појединих официра ка партизанском начину ратовања, односно - ни четници ни партизани, већ борци за одбрану РС,

5. не измишљати нову ратну вештину - тактику, оператику и стратегију, већ потребама ВРС прилагодити упутства и борбена правила бивше ЈНА,

6. ратовати, искључиво у духу међународног ратног права и позитивних прописа Уједињених Нација, којим се регулишу поступци зараћених страна,

7. у ВРС имати строгу војну субординацију, а старешине на командне и друге дужности постављати системом .. одозго", а не избором .. одоздо" ,

8. Војска РС мора бити деполитизована као организација, а командни кадар и појединачно - подофицири, официри, генерали и цивилна лица на служби у ВРС, не могу бити чланови ниједне политичке партије,

9. морал ВРС градити и развијати на српској прошлости, традицији, патриотизму, свести за што се боре, вери, стручности командног кадра и бораца и осећањима правед ности и хуманости у односу према рањеним, погинулим и заробљеним борцима и члановима њихових породица,

10. снабдевање ВРС вршити преко Владе РС, ослонцем на регионе, општине, радне организације и донаторе, а основа у снабдевању оружјем, борбеном техником и муницијом је активирање затечених капацитета војне индустрије.

Организацијско-формацијска структура ВРС одговарала је савременој војној организацији у свету, прилагођена материјалним могућностима Републике Српске (РС), понашању непријатеља (узвраћати на изазове) и захтевима територије. Замишљена је и била је чисто одбрамбена војска, намењена за одбрану већ заокружених српских територија. Треба знати да су, пре рата, 32% Срба у БиХ, били катастарски власници 66% територије БиХ, јер су претежно живели по руралним, а муслимани и Хрвати у урбаним срединама. У току рата, ВРС је неправедно "оптуживана" како контролише 72% територије БиХ. Тај податак су користили српски политичари ради хвалисања, а непријатељи и њихови савезници да би нас могли приказати агресорима. Никада ВРС није контролисала више од 66% територије, управо онолико колико Србе припада по катастру. Војска Републике Српске (као и Армија Македоније), је оружана сила створена не да осваја политичку власт као штоје то случај са армијама Словеније, Хрватске и муслиманско-хрватске коалиције у БиХ, већ да одбрани оно што су народ и политичко руководство већ створили. У томе је битна разлика између ВРС и Армија БиХ (АБиХ) и Хрватског вијећа обране (ХВО) У БиХ. Док ВРС брани српски народ и српске територије, муслиманска АБиХ се бори за освајање јединствене политичке власти на целој територији бивше БиХ (унитарна БиХ), где ће по принципу -један човек један глас, доминирати муслимани као најбројнији народ.

У почетку, тесно им садејствује хрватска оружана формација ХВО са циљем да заједнички униште Србе, протеривањем, заробљавањем и убијањем. Дакле, раде по шеми Павелићеве НДХ из времена Другог светског рата, стим што изостаје покрштавање, односно исламизација Срба. Међутим, Хрвати раде паралелно на два колосека. Заједно са муслиманима раде на елиминисању Срба из политичког живота БиХ, али упоредо с тим раде и на стварању сопствене државне творевине "Херцег Босне". Намеравали су да се, по елеминисању Срба, одвоје од својих савезника муслимана и да "Херцег Босну" прикључе матици - држави Хрватској. Ако им свет не дозволи стварање "Велике Хрватске", онда ће основати сопствену државу на територији БиХ, где би са муслиманима ушли у некакву конфедерацију или неки други облик сложене државе.

Пошто, после једногодишњег ратовања, увиђају да не могу елиминисати Србе из БиХ, а Запад не дозвољава било какву самосталну државну творевину муслимана било где на тлу Европе, ХВО предузима очајнички подухват. Уз помоћ и ангажовање оружаних снага државе Хрватске, ХВО почиње рат против својих савезника -муслимана у БиХ. Помаже им чак и ВРС, предузимајући хуманитарне акције у спасавању, евакуацуји и збрињавању хрватског цивилног становништва, па и војних јединица у централној Босни и западној Херцеговини. 

Тачно годину дана касније 1. марта 1994. године, САД и један део земаља западне Европе, у Вашингтону, силом преки дају рат између њих и стварају неприродну државну творевину - Муслиманско-хрватску федерацију (МХФ), коју ће Дејтонски мировни споразум преименовати у Федерацију БиХ (ФБиХ), само да исламисти не би имали било какву самосталну државну организацију на територији БиХ.

За разлику од муслимана и Хрвата, Срби остају доследни својим почетним циљевима. Пошто нису могли ући У састав Треће Југославије - Савезне Републике Југославије, настављају да се боре за своју равноправност у БиХ, успешно бранећи своје територије, уоквирене у виду уставне државе Републике Српске, проглашене 9. јануара 1992. године. Наравно, главни терет те одбране носи Војска Републике Српске, уз помоћ српског народа, државног руководства, Полиције РС и Српске православне цркве.

ПОПУНА ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Попуна ВРС људством, регулисана је Законом о ВРС и Одбрани РС и подзаконским актима. Јединице и команде су попуњаване држављанима Републике Српске, без обзира на националност, али нормално, јединице су попуњене великом већином војних обвезника Српске националности. У јединице ВРС примљени су активни млађи официри (подофицири) и официри ЈНА рођени у БиХ и један број избеглих са простора осталих република бивше СФРЈ. 

Старешински кадар у ВРС је 52% професионалних старешина, пореклом из РС. Од укупног броја старешина, у рату је учествовало 21 % професионалних и 79% "резервних" подофицира и официра, који су поднели главни терет рата. Већину командних дужности од команданта бригаде, па навише и специфичне дужности у оперативним и стратегијским командама, обављали су професионалци и одређен број "резервних" официра, који су командовали бригадама или су обављали одређене штабне дужности. 

Борачки војни састав био је попуњен војним обвезницима, војницима на одслужењу редовног војног рока, питомцима војних школа на школовању у Београду и Бања Луци и војницима по уговору. Максимално, број припадника ВРС достигнут је крајем рата и износио је близу 215000 људи, од че гаје само 2% чинио стални састав, а чак 98% резервни састав. 

Борци су били различитих специјалности, често неодговарајућих и различитих степени оспособљености, старосне доби од 18 до 55 година. Било је јединица ранга пука-бригада, без иједног професионалног официра. 

Приликом ступања у ВРС, сва војна лица су давала заклетву, чији текст је, према члану 6. Закона о Војсци гласио: 

"Ја [име и презиме] заклињем се чашћу и животом да ћу бранити сувереност, територију, независност и уставни поредак своје отаџбине и вјерно служити интересима њених народа. Тако ми бог помогао." 

Прво организовано полагање заклетве припадника ВРС, извршено је на Видовдан - 28. јуна 1992. године, са централном свечаношћу у Сокоцу. Тада је празник Видовдан узет за крсну славу ВРС.

ОРГАНИЗАЦИЈА ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

ВРС је организована слично организацији бивше ЈНА, уз уважавање посебности условљених демографским, просторним и материјално-техничким факторима и потребама и могућностима Републике Српске". у односу на ЈНА, јединице БРС су биле мањег бројног стања, са релативно малим бројем професионалних војника, слабије материјално-техничке опремљености и везане за територију (регион и и општине) на којој су формиране, јер је снабдевање јединица везано за матичнутериторију. 

Све ово је изазвало слабију покретљивост јединица са једног на други простор ратишта, што је приморало Главни штаб и команде корпуса да формирају jaкe приштапске јединице, а корпуси чак и оспособљавају поједине бригаде из свог

састава за маневар на другим просторима, чиме се коликотолико побољшавала маневарска способност ВРС као целине. 

Развученост територије РС и велика дужина фронта од преко 2500 километара, често двосмерног, који се на многим местима прострељује и малим калибрима артиљерије, као и одређена политичка (не)схватања, утицали су даје организовање јединица тактичког нивоа извршено на територијалном принципу, што се одразило на њихову слабију и неуједначену опремљеност и борбену способност, зависност од матичне територије и, већ поменуту смаљену маневарску способност. 

Према економском стању општине, мерила се и борбена способност "њене" бригаде. Због немогућности редовног интендантскor обезбеђеља, одржавања личне хигијене и хигијене одеће и обуће, обезбеђеља исхране и одмора, сви припадници ВРС су добијали, до седам дана одсуства у месецу, за обилазак породице, ради задовољавања наведенихличних потреба, које им командовање није могло обезбедити. 

Произилази да је свакодневно, у току читавог рата, са фронта било одсутно по 25% бораца, док ихје 75% било у зони борбених дејстава. Првих дана, па и месеци, по свом настанку, Република Српска није имала представу, прво, да ли ће уопште ратовати, па самим тим ни како ће водити рат. Једноставно речено руководство РС није имало никакав ратни план.

Пре формирања ВРС, одговарало се на изазове непријатеља раcположивим општинским јединицама ТО и постојећим полицијским снагама рубних општина. Ни формирањем ВРС није учињен видан напредак у планирању рата, него је и Војска наставила одговарати на изазове, што је трајало читав рат. Добро у томе је што ниједна јединица ВРС, од оделења до корпуса и ВРС као целине, није прва почела Борбено дејство, а да претходно није изазвана од стране непријатеља. 

Све војне акције ВРС имају своје покриће, изазвано од стране непријатељских војски и паравојски. Повод за операцију пробијања "Коридора живота" и спајања Бањалучке регије са Семберијом и Србијом је позната хуманитарна катастрофа и трагедија дванаест Бањалучких Беба, које су умрле јер се није могао допремити кисеоник за потребе Болница у одсеченој Бања Луци.

Операција "Подриње-93", изведена је ради заштите српског становииштва у источној Босни, чији је биолошки опстанак био угрожен (у Подрињу АБиХ побила је више од 3200 српских цивила, свих узраста и полова у другој половини 1992. и почетком 1993. године). 

Ослобађање Трнова и комуникације Сарајево - Калиновик у познатој операцији "Лукавац-93", у јулу и августу 1993. године, изведено је после једногодишње (бруталне) окупације тог градића од стране АБиХ и прекида копнене везе српског дела Херцеговине са осталим деловима РС.

Против удар ка Бихаћу, крајем 1994. године, изведен је као ослобађајућа операција, пошто је 5. Корпус АБиХ из "безбедносне" зоне Бихаћа за·десетакдана окупирао око 250 квадратних километара подгрмечких и грмечких српских села, разорио, спалио и на друге начине уништио сву инфраструктуру, а све живо на што је наишао - људство и стоку, побио и опљачкао.

Дакле све операције и акције ВРС биле су изнуђене непријатељским активностима и имале су циљ заштите Републике Српске, њеног народа и његових вековних огњишта и културних добара. у складу са условима садржан им у документима, борбеним правилима и упутствима да је циљ рата - одбранити српски народ од биолошког уништења, сачињена је и формација ВРС, која је дефинисана по централистичком принципу уређења, са субординацијом одозго на доле, и једностарешинством. 

Председник Републике као Врховни командант Оружаних снага, био је надлежан за утврђивање организације и формације вре, што је и учињено Организацијским наређењем о формирању вре од 21. маја 1992. године, кадаје издат и проглас за општу мобилизацију, којаје завршена у задатом року од месец дана 2З.јуна 1992. године.

ВРС је била организована у четири нивоа командовања:

1. стратегијски ниво - Врховна команда и Главни штаб вре (ГШ вре),

2. оперативни ниво - шест корпуса копнене војске (КоВ) и ваздухопловство и противваздушна одбрана (В и ПВО),

З. оперативно-тактички ниво - оперативна група .. Добој" и За. лака пешадијска дивизија у саставу 1. крајишког корпуса (1. КК), Центар војних школа у Бања Луци и привремени састави тактичке и оперативне групе за извршење

временски ограничених задатака у саставу сваког корпуса, и

4. тактички ниво - бригаде, пукови и самостални батаљони, који су у саставу сваког корпуса и В и ПВО. Четири Позадинске базе и Приштапскејединице ГШ, директно су везане за ГШ ВРС.

Све јединице и команде имале су одобрену организацију и формацију и правилима утврђену намену, а команде и утврђене надлежности. Зависно од нивоа организовања и врсте јединица, њихове команде су имале одговарајуће оперативно-штабне органе, органе родова, обавештајне и органе безбедности, позадине, за морал, верске и правне послове, те персоналне и финансијске органе. На челу јединице и њене команде налазио се командант, коме су били потчињени и одговарали за свој рад сви органи команде и нижи команданти (командири), а на челу штабова и појединих органа у командама, налазили су се начепници.

Основне одлике организовања ВРС у најопштијем смислу су: командни однос, једностарешинство и формалне везе. Командни однос као основни друштвени однос у ВРС, којим се изражава суштина односа на релацији претпостављени _ потчињени у систему руковођења и командовања. Заснован је на принципима јединства, једностарешинства и субординације, а утврђенје на релацијама претпостављени и потчињени, старији и млађи. Носиоци командовања су команданти и командири. 

Једностарешинство представља основно начело руковођења и командовања ВРС у систему командовања јединицама, које се заснива на недељивом праву и одговорности, искључиво у надлежности команданата (командира) јединица који, по начелима јединства, има искључиво право командовања свим формацијским и придодатимјединицама и одговоранје за њихово стање, борбену готовост и употребу, као и за правилно, тачно и благовремено извршавање добијених задатака, одлука и наређења претпостављених у рату и миру. 

Формалне везе у ВРС, заснивале су се на организованој структури односа, а персоналне на личном контакту и међусобној солидарности старешина, војника и цивилних лица на служби у врс. Формалне везе су испред персоналних, јер су регулисане Правилом службе у ВРС, као подзаконским актом.

Од нивоа команде бригаде па ниже, доминирале су персоналне (личне) везе над формалним, јер су ти делови ВРС били формирани, углавном, од месног становништва. у структури ВРС, постојала су два вида војске - КоВ и В и ПВО. Сваки вид ВРС се састојао од родова и служби, а у њима су биле одговарајуће специјалности. 

Од родова ВРС је располагала са: пешадијом, оклопно-механизованим јединицама, артиљеријом, инжењеријом, везом, АБХО, авијацијом, АРЈ ПВО и ВОЈИН.

Од служби ВРС је располагала са: техничком, ваздухопловно-техничком, интенданском, санитетском, ветеринарском, саобраћајном, грађевинском, правном, геодетском, финансијском и музичком службом.

Током целог трајања рата у БиХ Бре је имала 23184 погинула припадника. У борбама је погинуло 38% старешинског кадра, а познато је да је светски проценат 8% погинулог официрског кадра у досадашњим ратовима.

ГЛАВНИ ШТАБ ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Главни штаб ВРС, са приштапским јединицама, био је читав рат лоциран у црној Ријеци, девет километара североисточно од Хан Пијеска. 

Командант ГШ ВРС био је генерал-пуковник Ратко Младић, а начелник штаба и заменик команданта, генералпотпуковник Манојло Миловановић. 

На челу сектора за морал, верске и правне послове био је генерал-потпуковник Милан Гверо. 

Сектором за организацијско-формацијске, мобилизацијске и персоналне послове руководио је начелник сектора, генерал-мајор Мићо Грубор до августа 1994. године, када је пензионисан, а заменио гаје генерал-мајор Петар Шкрбић. 

Начелник сектора позадине био је генерал-потпуковник Ђорђе Ђукић, а начелник сектора за обавештајно-безбедносне послове био је генерал-мајор Здравко Толимир. 

Директно за команданта ГШ ВРС, била је везана Управа за В и ПВО, на челу са генерал-мајором Јовом Марићем (погинуо фебруара 1996. године), а заменио га је пуковник Радослав Панџић и Управа за финансије ВРС, на чијем челу је био генерал-мајор Стеван Томић. 

Сви наведени начелници, аутоматски су били и помоћници команданта ГШ, сваки за свој ресор. Главни штаб, мада формиран од официра придошлих из различитих команди, развио се током рата у најпрофесионалнији штаб и тело за планирање од свих зараћених страна у БиХ конфликту.

Приштапскејединице ВРС:

• Команда ГШ.

• Команда стана ГШ ВРС.

• центар Војних Школа ВРС у Бања Луци.

• центар за информативно-пропагандно деловање (привремени састав).

• Центар за аутоматску обраду података.

• Одсек за везу Главног штаба (привремени састав).

• 65. заштитни моторизовани пук (65. змтп).

• 67. пук везе.

• 40. инжењеријски пук (расформиранјула 1992. године).

• 63. аутомобилски батаљон.

• 1. Гардијска моторизована бригада (1 . гмтбр).

• 89. артиљеријско-ракетна бригада (89. арбр) у БањаЛуци.

• 1. Српска мешовита бригада (привремени састав).

• 1. студентска бригада (привремени састав).

• 2. Српска мешавита бригада (привремени састав).

• 3. Српска мешавита бригада (привремени састав).

• 14. Српска бригада (привремени састав).

• 10. диверзантски одред.

• 410. обавештајни центар.

• 14. позадинскабаза (14. ПоБ)у БањаЛуци.

• 27. позадинска база (27. ПоБ) у Хан Дервенти код Пала.

• 30. позадинска база (30. ПоБ) У Билећи.

• 35. позади нека база (35. ПоБ) у Бијељини.

• Војна болница ГШ ВРС у Сокоцу.

• Војномедицински центар у Бања Луци.

• Bojнo-рачуновоДствени центар ГШ ВРС.

• Ваздухопловно-технички ремонтни завод Орао.

• Ремонтни завод Космос.

• Војна установа Крајина.

• Техничко-ремонтни завод Хаџићи (после рата ТРЗ Братунац).

• Војни оркестар ВРС.

• Завод за превентивну медицину.

• Контраобавештајна група ГШ ВРС.

• Позадинска чета касарне "Врбас" (привремени састав).

Текст преузет из књиге “Војска Републике Српске 1992-2005”, 

аутора Данка Боројевића и Драгог Ивића.