Формирање Војне полиције у ЈНА
Формирањем Војне полиције 1955. године, ондашња
Југославија постаје једина социјалистичка држава која у својим оружаним снагама
има специјализовану безбедносну формацију са „капиталистичким” називом
„полиција”. Док је у држави постојала „народна милиција” у војсци је била
полиција. Иако на први поглед необична, таква одлука државног и војног
руководства била је инспирисана тада веома блиским односима ФНРЈ са НАТО-ом и
западним савезницима. Две године пре формирања Војне полиције расформиран је
КНОЈ (Корпус народне одбране Југославије) који је обављао одређене
војнополицијске задатке у ЈНА. Међутим, трупна пракса, посебно велики маневри
одржани 1953. и 1954. године, показали су да постоји потреба за
специјализованом војном формацијом за одређене послове безбедности. Савремени
услови ратовања потврђивали су чињеницу да је безбедност веома важан елемент
командовања.
Проучена страна и сопствена искуства, стечена и на маневрима, као
и тзв. „тршћанска криза” условили су потребу реорганизације укупног сектора
безбедности тадашње ЈНА. Независно од наведених чињеница не треба заборавити ни
политички аспект оснивања специјализованих војнополицијских јединица. У то
време Југославија је имала релативно блиске односе са западним земљама, пре
свега са САД и Великом Британијом, склопљен је војни споразум са Грчком и
Турском, а разматрала се и могућност приступања Атлантском пакту. Предвиђеним
реформама система безбедности, ЈНА се још у то време битно приближила западним
стандардима.
Прве јединице Војне полиције у ЈНА формиране су по
угледу на „полицијска одељења” оснивана за време кнеза Милана Обреновића.
Припадници тих одељења имали су, осим пушке, као стандардног наоружања сваког
војника, и револвере, што их је издвајало од остале војске. Такође, носили су
посебне траке на рукаву како би било јасно о коме се ради. Ова одељења деловала
су само у ратно време. У миру, полицијску функцију спроводили су, у смислу
контроле и одржавања реда и дисциплине, команданти сопственим снагама (стражом,
патролама). Такво решење задржано је и у Војсци Краљевине Југославије.
Истраживање дисциплинских преступа и кривичних дела унутар јединице обављали су
официри постављени на дужност „иследника” који су постојали у сваком пуку, а по
потреби и цивилна криминалистичка полиција и жандармерија. У процесу
непосредних припрема за формирање Војне полиције у ЈНА биле су укључене, поред
команди, и најважније институције и органи тадашње ФНРЈ.
Они су учествовали у
одређивању организације, делокруга задатака, метода рада и других питања од
значаја за формирање и функционисање Војне полиције. Тако су Наредбом врховног
команданта оружаних снага од 14. септембра 1955. о формирању Војне полиције
прописани и њени задаци и делокруг рада. Одређено је да Војну полицију чине
посебне јединице у саставу ЈНА и да се њен састав и организација, као и у свим
јединицама и установама ЈНА, утврђује формацијом.
Тада је дефинисано да се у
Државном секретаријату за народну одбрану оснује посебан орган за „вршење
послова општег руковођења Војном полицијом”. Јединицама војне полиције руководе
старешине јединица и установа у чијем су саставу јединице војне полиције
„непосредно или преко органа безбедности”.
Дакле, Војна полиција била је
замишљена као „извршни орган команданта”, али је била дефинисана и посебна
улога органа безбедности, као стручног органа за руковођење Војном полицијом.
Још тада је прописано да јединице Војне полиције своје задатке обављају на
основу и у оквиру закона, других прописа и овлашћења, „сагласно наређењима
Државног секретара за послове народне одбране”. Дакле инсистирало се на
законитости деловања. У том смислу израђен је и Правилник о Војној полицији,
којим је дефинисан конкретан рад и поступак Војне полиције и њених органа у
обављању дефинисаних задатака. С временом, како се мењао и усавршавао
кривичноправни поступак у држави, па и у Војсци, улога Војне полиције бивала је
обухватнија и прецизније дефинисана. У почетку главна улога Војне полиције била
је на одржавању и контроли реда и дисциплине, као и потрагама за војницима који
су самовољно напуштали јединице. Касније, она добија и одређену борбену улогу,
посебно у супротстављању терористичко-диверзантској делатности и бива сврстана
у специјалне јединице ЈНА.
Организација Војне полиције у ЈНА
По доношењу наредбе о формирању Војне полиције
утврђена је њена организацијско-формацијска структура и тек након годину дана,
октобра 1956, јединице су почеле да функционишу. Били су то водови и одељења
Војне полиције у саставу дивизија и виших јединица и установа. Већ 1959. године
у Државном секретаријату, армијским областима, Ратном ваздухопловству, Ратној
морнарици, војним подручјима и дивизијама „А” класификације формиране су чете
Војне полиције, док су у саставу мањих јединица били водови и одељења Војне
полиције.
Општи став је био да се ратна и мирнодопска формација Војне полиције
битно не разликују. Осим јединица Војне полиције, током 1959. године, формирани
су и управни органи за руковођење војнополицијском делатношћу. У саставу Управе
безбедности било је основано одељење Војне полиције, одсеци Војне полиције били
су у одељењима безбедности армијских области, РВ и РМ, док су у војним
подручјима, у органу безбедности, били помоћници за Војну полицију.
Ипак, није
све ишло како је првобитно било замишљено. Било је доста непознаница и
нејасноће, пре свега код команди свих нивоа, око надлежности Војне полиције на
задацима сузбијања и документовања криминала, као и њене улоге у борбеним
дејствима. То је довело до одређеног застоја у развоју, па и полемике око места
и улоге Војне полиције. Из тадашње војне штампе, пре свега из текстова
објављених у часопису „Војна безбедност” може се запазити да се доста отворено
водила стручна полемика око улоге, задатака и конкретне праксе обуке и употребе
Војне полиције.
На крају је констатовано да процес реорганизације Војне
полиције треба довршити, да је треба организовати на гарнизонском принципу и
груписати у веће јединице, прецизирати њене задатке и боље је материјално
опремити. С временом, са реорганизацијом ЈНА и њеном модернизацијом, мењана је и
организација Војне полиције. Део тих промена и прилагођавања било је и одвајање
саобраћајне војне полиције, која је током шездесетих година прошлог века била
издвојена из Војне полиције и дата у надлежност саобраћајних органа, али је
почетком седамдесетих поново враћена у њен састав.
Крајем шездесетих година
одлучено је да се заштитне јединице, које су постојале при свакој вишој
команди, припоје саставу Војне полиције. Тако Војна полиција добија задатак
обезбеђења виталних објеката и јединица, транспорта увозне опреме и наоружања,
командних места и одређених рејона и праваца.
У ту сврху, ослонцем и на страна
искуствао ангажовању јединица Војне полиције, 1971. године почињу да се
формирају батаљони Војне полиције, прво при Савезном секретаријату за народну одбрану,
а затим при свакој војној области.
До 1973. године формирано је укупно осам
батаљона Војне полиције, док је команда РВ и ПВО остала са једном четом Војне
полиције. И даље је свака дивизија имала чету Војне полиције, док су бригаде
„А” класификације имале чете нешто мањег бројног стања. Тако је 1978. године
Војна полиција ЈНА имала осам батаљона (сви „А” класификације), 23 самосталне
чете и 21 самостални вод, три одељења и једну наставну чету Војне полиције у
саставу РВ и ПВО. Укупно бројно стање било је: 133 официра, 497 подофицира, 39
питомаца ШРО и 4.665 војника.
Било је планирано да батаљни војне полиције имају
следећу формацију:
-1. чета ВП
(команда и три вода)
-2. чета ВП
(команда и три вода)
-саобраћајне ВП (са два вода)
-одељење специјалиста (за протвдиверзијску заштиту)
-одељење за сузбијање криминалитета
-одељење за службе ВП (служба дежурства и потражна
служба)
По ратној формацији батаљон је имао и:
-3. чета ВП;
-Позадински вод
-Одељење везе
„Изнуђена“ промена првобитне одлуке о јачини батаљона
Догађај који се десио јуна те године, односно упад
усташке терористичке групе у рејон планине Радуше битно је убрзао, па и
променио донету одлуку. Дакле, овај догађај је утицао да се првобитна одлука
донекле измени.
Измена се односила на следеће: неки батаљони (загребачки,
сарајевски и београдски) добили су још једну чету. Овим батаљонима бројно стање
је нарасло на око 400 људи. 1. Чета ВП је преформирана у чету специјалне
намене.
Односно, ова чета је била стално попуњена оспособљеним војницима по
ратној формацији и попуњена наоружањем и опремом 100%. Команда чете је, осим
уобичајених лица имала одељење (групу ) за АБХО, везисте, болничаре и сл.Чета
је добила и нешто другачији план дообуке, односно након основне обуке изводило
се свакодневно увежабавње по додатном плану обуке.
У миру батаљон је имао око 300 људи од чега
(приближно) око 8 официра и 25-30 подофицира, остало војници. По ратној
формацији је имао око 450 људи.
Противтерористичке јединице Војне полиције
Попуна јединица Војне полиције никад није била испод
80 одсто формацијом утврђеног броја, што је обезбеђивало веома високу борбену
готовост. Ако се томе дода да су у Војну полицију регрутовани војници тзв. прве
категорије, при чему се гледало да поред психоздравствене и моралне подобности
буду из честитих породица у којима нико није био у сукобу са законом по било
ком основу (чланство у тадашњем СКЈ није био услов), јасно је да је одувек била
(могла и морала да буде) поуздана и ефикасна безбедносна војна формација.
Скоро
у исто време кад и у другим европским државама, средином седамдесетих година
20. века, доноси се одлука о формирању специјалне противтерористичке јединице у
Савезном министарству унутрашњих послова, а нешто касније и у републичким.
Тадашњи савезни секретар за народну одбрану, на основу прикупљених искустава и
предлога Управе безбедности, априла 1978. године доноси одлуку да се слична
противтерористичка јединица формира и у ЈНА. Било је то одељење Војне полиције
у саставу вода Војне полиције специјалне намене 282. батаљона ВП.
Основна
намена одељења била је решавање талачких ситуација, обезбеђење и заштита
највиших војних руководилаца и обављање других сложених полицијских задатака.
Ова јединица била је састављена искључиво од подофицира. Нешто касније, у
саставу сваког батаљона Војне полиције формирају се антитерористичка одељења.
Средином осамдесетих, са нарастањем опасности од тероризма, у саставу батаљона
Војне полиције Гардијске бригаде од постојећег вода специјалне намене настаје
противтерористичка чета, а у батаљонима Војне полиције армија формирају се
водови исте намене.
У систему Tериторијалне одбране
До средине осамдесетих година прошлог века јединице
Војне полиције нису постојале у Територијалној одбрани (ТО), што је оцењено као
слабост, па се ускоро оне оснивају и у том систему. Формиране су чете или
водови (нису све јединице територијалне одбране имале исту формацију) при
штабовима ТО република и зонским, или покрајинским штабовима и водови или
одељења при партизанским дивизијама и бригадама.
Јединице су формиране од
резервног састава и попуњаване од бираног људства млађих годишта који су
служили војни рок у јединицама Војне полиције ЈНА. Од Војне полиције ЈНА
визуелно су се разликовали само по словној ознаци на значки Војне полиције где
је уместо „ЈНА” стајало „ТО”.
То је условило и одређене измене у правилницима,
па је 1985. године, Правилом службе војне полиције, Војна полиција номинално
обједињена као „Војна полиција Оружаних снага”. У пракси, ССНО, односно Управа
безбедности, водила је непосредно рачуна о Војној полицији ЈНА, а штабови ТО о
Војној полицији Територијалне одбране, с тим да су сва решења у вези са
организацијом и опремањем преузимана од ЈНА.
Крајем осамдесетих година, тачније од 1987. ЈНА
прелази на тзв. корпусну организацију, којом се укидају дивизије (план
„Јединство“). Корпуси су били у саставу војишта.
Армијске области су укинуте и формиране су четири
војне области:
- 1. Војна Област са командом у Београду,
- 3. Војна Област са командом у Скопљу,
- 5. Војна Област са командом у Загребу,
- Војно Поморска Област са командом у Сплиту.
Наравно, у седиштима војних области остали су
дотадашњи "армијски" батаљони ВП али су ушли у састав тада формираних
"заштитних моторизованих пукова" (змтп).
БиХ се територијално тада нашла у зони одговорности 1.
ВО (београдска), а у Сарајеву је формиран 4. корпус са сједиштем на Бистрику.
Наш батаљон је од тада постао један од приштабских јединица под директном
командом 4. Корпуса ЈНА, и мијења назив у 4. батаљон Војне Полиције.
Формацијом је утврђено да војишта имају батаљоне Војне
полиције „А” класификације, а сваки корпусима батаљон Војне полиције, с тим да
је већина корпуса, уместо „ратних” батаљона, имала једну мирнодопску чету.
У децембру 1991. године десила се посљедња
реорганизација ЈНА. Успостављена је нова територијална организација, која је
условила формирање нових Војних области. Заједно са већ постојећом, измјењеном
1. ВО, копнене снаге ЈНА биле су организоване у још три војне области:
- 2. ВО са командом у Сарајеву,
- 4.ВО са командом у Подгорици.
- У марту исте године, у послије повлачења ЈНА из Македоније, команда 3.ВО из Скопља пребачена је у Ниш.
Нова војно-територијална подела обухвата:
- 1.ВО (Београд) - Војводина и северни део Србије до, оријентациона линија Крагујевац - Ужице, укључујући Крагујевац, изузев Ужица и североисточног дела Босне и Херцеговине;
- 3.ВО (Ниш) јужни део Србије и Косово;
- 2.ВО (Сарајево) запад, сјевер и централни дио Босне и Херцеговине на линији Фоча - Калиновик - Мостар и
- 4.ВО (Подгорица) јужно од те линије, Црна Гора и југозападни дио Србије.
Са заоштравањем унутрашње безбедносне ситуације до
почетка грађанског рата (средина 1991. године), практично већина дотадашњих
батаљона Војне полиције „Р” класификације у корпусима је преформирана у
јединице „А” класификације.
Тако је 1991. године, на почетку распада СФРЈ,
Војна полиција ЈНА била организована у 16 батаљона „А” класификације, један
наставни батаљон (у саставу РВ и ПВО), осам батаљона „Р” класификације (са
једном четом у миру као језгром), 13 „самосталних” чета „А” (у саставу бригада
„А”, војнопоморских сектора, РВ и ПВО), 24 „самостална” вода „А” и два одељења
„А” класификације.
Поред тога свака бригада и дивизија „Р” имала је чету Војне
полиције „Р” класификације. Једна од битних одлика организације Војне полиције
је да јединице нису засниване на величини и броју већ на квалитету људи и
модуларности основних јединица (водова и чета), чиме се обезбеђивала ефикасност
и вишенаменска употребљивост.
Такво поступање показало је добре резултате током
грађанског рата, али и касније јер су се јединице Војне полиције показале као
изузетно поуздане, знатно ефикасније (у односу на бројно стање и ватрену моћ)
од других пешадијских и механизованих јединица.
Формација нашег батаљона 1992. године је била сљедећа:
- 1. чета ВП (чОТ): у формацији имала оклопне транспортере ВПБ М-86 (БОВ) 10 возила. Чета је имала три вода, а у воду су била три БОВ-а укључујући и један командни БОВ.
- 2. чета ВП.
- 3. чета ВП (саобраћајна)
- Против-терористички вод.
- Службе ВП (одељење за службе и одељење за сузбијање криминалитета)
Ознака и униформа припадника Војне полиције ЈНА
Одмах по формирању, Војна полиција је добила, по
угледу на неке стране армије, и посебну ознаку – амблем. Амблем војне полиције
био је сребрени овални штит положен на укрштене мачеве. На средини штита
налазила се петокрака жуте боје (не црвене, како је било уобичајено у ЈНА) на
чијој средини су се налазила слова „ЈНА”. Изнад и испод петокраке распоређен је
натпис великим латиничним словима „ВОЈНА ПОЛИЦИЈА”.
Касније, када су формиране
јединице Војне полиције Територијалне одбране, значке намењене тим јединицама
имале су у петокраки слова „ТО”.
Бели опасач је од самог почека постао основни
део опреме и практично статусни симбол Војне полиције. Официри и подофицири
носили су опасач са једним упртачем, а војници са два упртача. Скоро идентичан
опасач носе и припадници Војне полиције немачког Бундесвера. Опасачи су се
закопчавали с предње стране пређицом која је на средини имала значку Војне
полиције.
Осамдесетих година припадници саобраћајне Војне полиције добијали су
и опасаче који су по средини био прошивени рефлектујућом траком беле боје ради
лакшег уочавања у мраку. Припадници Саобраћајне војне
полиције носили су на службеној униформи и посебну „саобраћајну” значку. Сличан
амблем носили су и припадници цивилне саобраћајне полиције. Састојао се од
волана са раширеним крилима и црвеном петокраком звездом чији су кракови
завршавали на ободу волана. Испод доњих кракова петокраке био је натпис „ЈНА”.
Ознака коју су носили припадници саобраћајне милиције била је идентична, али
мања и без натписа ЈНА. Припадници Саобраћајне војне полиције стандардно су на
дужности носили и нарукавља беле боје, касније са рефлектујућим површинама.
У другој половини осамдесетих година у склопу развоја
нове маскирне униформе (М-89) заједно са Интендантском управом започет је
пројекат развоја посебне униформе за потребе противтерористичких јединица.
Пројекат је обухватио не само униформу већ и обућу и пододело, а та униформа
послужила је као основ за израду униформе М-93 којом је касније опремана Војска
Републике Српске и Војска Југославије.
И возила Војне полиције означавана су
налепницом на којој је био амблем Војне полиције и која се постављала на
средини предњих бочних врата на сваком возилу. Знатно мања налепница постављала
се на десном доњем углу ветробранског стакла.
Војна полиција била је наоружана
стандардним пешадијским наоружањем ЈНА, али и другом, у то време врло модерном
и савременом опремом. Водило се рачуна да се те јединице прве опреме најбољим
домаћим стрељачким наоружањем. Тако су у првој половини седамдесетих година
прошлог века јединице Војне полиције прве комплетно опремљене тада
новоусвојеним аутоматским пушкама М-70 у варијанти „А” (са преклапајућим
кундаком). Тих година знатно су осавремењени целокупна опрема и наоружање. Први
добијају пасивне нишане и двогледе, у почетку холандске, а касније домаће
производње.
Када је Војна полиција добила у надлежност и противдиверзијску
заштиту, набављена су, у то време најсавременија, средства за противдиверзијску
заштиту (углавном британске производње), рендгенски уређаји за преглед поште и
пакета, детектори експлозива, метал-детектори, детектори сатних механизама,
метал-детекторска врата, радиолошки детектори, балистичке прекривке и друго.
Још 1978. године стигли су први балистички (заштитни) прслуци, којима је
опремљена противтерористичка јединица 282. батаљона ВП.
Нешто касније набављени
су и специјални, тешко пробојни шлемови, као и посебне пушке („шермили”) за
избацивање гумених и пројектила пуњених сузавцем, пригушивачи... Иако те опреме
није било довољно за све, јединице Војне полиције за противтерористичка дејства
ипак су биле врло добро опремљене, обучене и способне да одговоре намени. О
квалитету домаће и увозне опреме, али и добром одржавању, говори податак да је
део те опреме и наоружања и данас у функцији.
Возило ВПБ М-86
После подробне анализе 1976. године донета је одлука
да се Војна полиција, односно по једна чета у сваком батаљону, опреми оклопним
возилима. Иако је првобитни предлог био да се набаве француски оклопни
транспортери ВАБ, одлучено је да то буду румунски оклопни транспортери
ТАБ-71(копија совјетског БТР-60).
До 1978. све јединице биле су опремљене и
оспособљене за употребу. Средином осамдесетих, на бази оклопних возила серије
БОВ (борбено оклопно возило), словеначки ТАМ производи оклопно возило точкаш,
касније службено названо Возило полиције борбено М-86 (ВПБ М-86).
Прототипско
возило, опитовано у јединицама Војне полиције 1986. године, показало се
изузетно добрим, па је настављено са њиховим усавршавањем (у варијанту М-86А) и
опремањем јединица. До краја 1991. године, када је ТАМ испоручио последњу
серију наручених возила, јединицама Војне полиције ЈНА укупно је испоручено око
120 возила. Део тих возила остао је у Војној полиције хрватске војске, Војске
Републике Српске Крајине и Војске Републике Српске.
У саставу наше јединице је
било 10 возила, распоређених у 1. чету Војне Полиције. Команда чете је
располагала са једним, док су осталих 9 возила распоређена по водовима. У
саставу вода су била три одељења и свако одељење је добило по једно возило.
Командно возило(Ев. Бр: 13103) је погођео у интервенцији код Дома ЈНА у Сарајеву 2.маја 1992.
г. Три возила су 1991. године послата на вуковарско ратиште и остали су у
саставу 12.бВП ЈНА (Ев. Бр: 13096, 13097 и 13908). Они су још увијек у
оперативној употреби и налазе се у саставу 5.бВП ВС.
Три возила (Ев. Бр: 13099, 13100 и 13101) су остала у
Требињу приликом обезбеђења команде тадашње ОГ- Требиње.
У састав 4.бВП СРК ВРС
су остала три возила (Ев. Бр: 13102, 13103 и 13105) и били су распоређени у 1.чВП. Ова возила су по окончењу
ратних дејстава предати 7. Корпусу ВРС у Билећу.
Треба напоменути да је у
саставу батаљона било 6 оклопних транспортера БВП М80 А1 (Видра), који нису
формацијски планирани, него су извучени из фабрике ФАМОС из Храснице, јер је
постојала бојазан да не заврше у рукама паравојних формација.
Једно возило је
уништено приликом блокаде касарне Виктор Бубањ, једно возило је остало
блокирано у колони, приликом евакуације команде 2.ВО у Добровољачкој улици на
Бистрику, док су четири извучена у Лукавицу, када је исељена касарна ВБ. Видре су послије изласка предате 2. сарајевској лпбр.
Управа безбедности, односно њена организацијска
јединица за послове Војне полиције (одељење), била је носилац и покретач
развоја организације и опремања Војне полиције посебном опремом и наоружањем.
Иако су и други тактички носиоци учествовали у опремању Војне полиције, пре
свих Интендантска, Саобраћајна и Управа оклопних јединица, ипак је то одељење
било креативни мотор свих организационих.
ПРВА ОРУЖАНА БОРБА ВОЈНЕ ПОЛИЦИЈЕ
Покушај хрватске усташке емиграције да у земљи, на
простору Босне и Херцеговине, односно Радуше, 1972. године убаци „Бугојанску
групу“ и тако организује герилску војску и устанак био је „ватрено крштење”
Војне полиције ЈНА. „Бугојанска група“ је назив за 19 припадника хрватске
екстремне емигрантске организације Хрватско револуционарно братство (ХРБ) који
су у лето 1972. године ушли на територију тадашње Југославије с циљем дизања
устанка који би срушио ту државу, односно обновио НДХ.
Акција Бугојанске групе
била је позната под шифром Операција „Феникс“, док су југословенске власти
акцију њене ликвидацији називале Операција „Радуша-72“.
Први сукоб убачена група имала је 26. јуна 1972 са
патролом из састава чете Војне полиције сарајевске армије. Патрола ВП је видела
групу на ивици шуме и кренула у јуриш, а терористи су се повукли у шуму и
запуцали. Капетан Милош Поповић је појурио за њима и настрадао, као и његов
војник пратилац Бранко Блечић. Са друге стране је страдао вођа групе Адолф
Андрић, а тројица су побегла, одвојила се од групе, налетела на патролу
милиције и Територијалне одбране и погинула.
Капетан Поповић и војник Блечић су
тако постали и прве борбене жртва из редова Војне полиције. Иако је ангажовање
чете резултирало губицима људства, у даљем току догађаја имало је значајан
ефект јер се терористичка група, суочена са чињеницом да је у земљи не чека
„одушевљени народ” већ војска с намером да их уништи, поделила на мање тимове и
убрзо је савладана. промена и квалитативног скока у опремању, посебно
седамдесетих и осамдесетих година прошлог века.
ПРВИ ЗАДАЦИ
Наредбом о оснивању Војне полиције у ЈНА и тада
усвојеним Правилником, Војној полицији одређени су следећи задаци: – обављање
извршних послова и наређених мера безбедности, – патролна служба у гарнизону и
на логоровањима, контрола и регулисање саобраћаја, – одређени извиђајни
поступци, односно истражне радње из надлежности војних судова, ако су јој те
радње одлуком надлежног органа поверене и – обављање других извршних послова из
делокруга безбедности и унутрашњег реда у ЈНА који јој се ставе у задатак
посебним прописима.
Задаци нашег батаљона били су сљедећи:
-Извођење обуке у јединицама ВП: Бања Лука, Тузла,
Мостар и Осијек,
-Обезбеђење Команде 7. АО, касније 4. Корпуса и
Команде Гарнизона Сарајево,
-Обезбеђење ПКМ Хан Пијесак,
-Обезбеђење матичне касарне „Виктор Бубањ“ укључујући
и Војно-истражни затвор у оквиру касарне,
-Патролна служба на Жељезничкој станици Сарајево,
- Обезбеђење чворишта везе „Босут“,
- Обезбеђење објекта специјалних веза „Тилава“,
- Обезбеђење високих војних старјешина и делегација у
мјесту и покрету,
- Обезбеђење Војног путног саобраћаја у З/О,
-Против-терористичка дејства у З/О и
-Организација рада Служби ВП;
Батаљон је сарађивао и са специјалном јединицом МУП-а
БиХ. Периодично су извођене заједничке вјежбе и обука. Реализована су и
заједничка логоровања: Макљен код Прозора, Романија и Вукосавци код Лопара.
У марту 1992 послије барикада у Сарајеву, организоване
су заједничке патроле на цијелом подручју БиХ, а у циљу смиривања ситуације на
терену. У том периоду су на прилазима граду постављени заједнички пунктови:
Семизовац, Блажуј, Крупац, Бистрик, Брус-Требевић.
У то вријеме бројно стање батаљона се кретало од
550-600 људи.
Почетак ратних дејстава у БиХ
Догађаји у Словенији и Хрватској су дали наслутити
сценарио који ће се одиграти и у БиХ. Већ у октобру 1991. г. један вод са три
БОВ-а је отишао на Дубровачко ратиште. У марту наредне године су враћени у
Сарајево, гдје се ратни вихор почео полако ширити. Поменути сценарио је остао
исти. Почеле су блокаде касарни у установа ЈНА. Све је ово наговјестило крваво
прољеће у Сарајеву.
Зле слутње су се обестиниле 20. априла 1992. г. када
су пале и прве жртве у јединици. На Бистрику су у кафићу преко пута команде
убијена два војника из састава ПТ вода Саша Урошевић и Предраг Нинков.
27. априла Предсједништво БиХ је донијело одлуку о
повлачењу ЈНА из БиХ. Догађаји у граду се смјењују као на траци. 29. априла
командант ТО БиХ Ха-сан Ефендић је издао наређење о блокади свих касарни и
установа ЈНА. Потпуна блокада касарни у граду је почела 2. маја.
Истог дана око 12 сати, по наређењу генерала Кукањца,
група војника из 65. Заштитног моторизованог
пука, на челу са пуковником Шупутом креће према Дому ЈНА, који је
блокиран и нападнут од стране Зелених беретки и ТО. У групи од 40-ак војника је
и једна посада БОВ-а М86 из наше јединице која је била ангажована на обезбеђењу
команде 2. ВО.
Код угоститељког објекта Естрада, наш БОВ је погођен,
гдје гину три војника: Срећко Јовановић, Предраг Церовић (ПКТ) и Слободан Јелић
(возач). Остатак групе трпи жестоку ватру и Кукањац наређује Капетану прве
класе Марку Ла-будовићу који се налазио на обезбеђењу Војне болнице, да са
својим дивер-зантским одредом (65. ЗМтП) крене помогне Шупуту.
Лабудовић је одбио наређење Кукањца, али на вапаје
другова из јединице није остао равнодушан. Око 13 сати постројио је тринаест
хероја, и са два „пинца“ и два санитетска возила упутили се према Дому ЈНА. На
Скендерији колона возила упада у засједу, гдје гине 14 војника.
Напад је почео и на команду 2.ВО, па Кукањац наређује
да се из наше јединице упуте снаге како би је заштитили. Два БОВ-а и три БВП-а
М80А1 (Видра) крећу у испомоћ. Колона возила се кретала правцем
Отока-Пофалићи-Маријин двор-Скендерија.
Код зграде Електропривреде на колону је дејствовано из
пјешадијског наору-жања. На напад је
узвраћено и колона је наставила кретање.
Посада „Видре“, која је била прво возило у колони се
пробила кроз барикаде и наставила кроз „Добровољачку“ према Команди.
Посада БОВ-а који је био у колони одмах иза „видре“ је
уочила тројицу рањених војника, те их покупила и одвукла у војну болницу. Били
су то војници Драган Матић, Драган Лазукић и Драгослав Николић.
Остала три возила су мало каснила, и у путу су примили
наређење да се врате назад у касарну Виктор Бубањ јер је и на њу почео напад.
БОВ који је одвео рањенике у Војну болницу, је наставио кретање и стигао пред
команду 2.ВО, гдје је у току био жесток напад.
Посаде оба возила су заузеле борбене положаје унутар
зграде, а возила су остала испред са возачима и нишанџијама, гдје су се
укључили у одбрану ко-манде.
Око 17 сати гине војник Перица Новић. Младић који је
одбио да остане у ка-сарни и кренуо је са својим друговима, храбро, а остало му
је само два дана до раздужења и повратка кући.
Војници у оклопним транспортерима трпе жестоку ватру,
што из пјешадиј-ског, што из против-оклопног наоружања. Оба су погођена и трпе
мања оште-ћења. У „Видри“ оператер на ПАТ-у бива лакше рањен. Погођен је
кумула-тивном мином, али је захваљујући отвореним куполама, остао жив. Напад је
око 20 сати престао.
Истог дана, увече, предсједник Предсједништва БиХ
Алија Изетбеговић враћа се из Лисабона у Сарајево. Са аеродрома је одведен у
касарну ЈНА “Слободан Принцип Сељо” у Лукавици, гдје му је објашњена ситуација
у граду и затра-жено посредовање у преговорима о безбједном повлачењу припадника
ЈНА из Сарајева. Изетбеговић прихвата да дође до команде Друге војне области и
да са колоном, уз генерала ЈНА Милутина Кукањца и команданта УНПРОФОР-а
генерала Луиса Мекензија, изађе из града.
Дана 3. маја 1992. око 8 сати одлучено је да генерал
Кукањац напусти коман-ду, међутим, војска и официри не дозвољавају. Послије
одустајања од те одлуке вратило се повјерење војске и официра.
Око 13 сати у разговору између канадског генерала
Мекензија (први коман-дант УНПРОФОР-а у БиХ) и генерала Кукањца договорена је
размјена, тада ухапшеног Алије Изетбеговића, за извлачење војске и официра из
команде ка Лукавици. Размјена је договорена за 15 сати. Међутим, у команду
долази лично Алија Изетбеговић са ћерком и пратњом у којој су били Златко
Лагумџија, Јусуф Пушина и још неки из Изетбеговићевог врха. Како каже Маринко
Ми-лидраг уз лажни благослов и лажна обећања Алије Изетбеговића да ће конвој
бити безбедан војска је напустила касарну. Покрет је почео у 18 часова.
На челу колоне, која је бројила око 40 возила са око
300 људи, били су канадски генерал Мекензи, генерал Кукањац и Јусуф Пушина.
Наш БОВ је такође био на челу,а посада „Видре“ на зачељу колоне. Доласком
колоне у Добровољачку улицу у близини Миљацке отворена је ватра на колону.
Ватра је отворена из стрељачког наоружања, а кориштене су и тромблонске мине.
Пуцано је и на обележено санитетско возило у којем је погинуо примаријус др.
пуковник Радуловић. Убијен је и пуковник Михајловић, официр безбедности, који
је у пензију отишао дан раније. Официре су извлачили из возила и хладнокрвно
убијали. Приликом отварања врата на „Видри“ један злочинац је почео да пуца
унутра по возилу, гдје је ранио два члана посаде, војника Петровића и десетара Симића. Њих двојицу су пребацили у болницу Кошево, послије чега се Симићу губи сваки траг и чије тијело је тек пронађено 1998. године на сарајевском гробљу Лав.
– Могао сам да видим како војници Територијалне
одбране протурају цијеви кроз прозоре цивилних аутомобила, који су били дио
конвоја, и пуцају. Видио сам како се крв слива низ вјетробране кола.Био је то
дефинитивно најгори дан у мом животу, написао је у својој књизи “Чувар мира –
пут у Сарајево” гене-рал Мекензи.
Преживјеле војнике спроводе до зграде ДТВ Партизан
(ФИС). Читаву ноћ се врше понижавања и физичка малтретирања заробљених војника.
Већина их је пуштена 4. маја, а остали неколико дана касније.
Муслиманске снаге такође врше нападе и на касарну
Виктро Бубањ. У једном од тих напада је погинуо војник резервиста Миломир
Јањић.
Списак погинулих припадника 4. (288.) батаљона Војне
Полиције:
- Саша Урошевић 20. 04. 1992
- Предраг Нинков 20. 04. 1992
- Миломир Јањић 04. 05. 1992
- Срећко Јовановић 03. 05. 1992
- Предраг Церовић 03. 05. 1992
- Слободан Јелић 03. 05. 1992
- Перица Новић 03. 05. 1992
- Ивица Симић 03. 05. 1992
На основу наређења генерала Милутина Кукањца од
14.маја 1992. г. број 1-1/25, пуковник Милосав Гаговић је наредио почињеним
јединицама 4. Корпуса ЈНА нове називе јединица. Тако је 4. Корпус промијенио
назив у Сарајевско- романијски, док је наша јединица названа Сарајевски батаљон
Војне Полиције.
24. маја према ранијим договорима сада зараћених
страна, исељена је касарна Виктор Бубањ. Јединица је дислоцирана у касарну
Слободан Принцип Сељо у Лукавицу. 25.маја људство које је из Србије и Црне Горе
је напустило једини-цу и отишло у јединице новоформиране Војске Југославије. Од
старјешина и војника који су остали формиран је 4. батаљон Војне Полиције, који
је био је-дан од ПЈ Сарајевско-романијског корпуса (формиран 22.маја), Војске
Републике Српске (формирана 12.маја).
Команданти батаљона ВП у периоду 1972-1992 били су:
Милош Барош, Вељко Дробац, Драгомир Милошевић, Енвер Хаџихасановић, Сеад Рекић
и Момир Томчић.
Настанак и формрање 4. батаљона Војне
Полиције
25. МАЈА 1992. године формиран је 4. батаљон Војне Полиције (4. бВП), и као ПЈ био је под директном командом СРК. Истог дана јединица је напустила касарну Слободан Принцип- Сељо и била је измјештена у село Тврдимићи
(околина Тилаве). Тог дана извршено је
прво постројавање, и тај дан се слави као Дан јединице.
У саставу батаљона поред команде су се налазиле:
-1. чета (Лукавица)
-2. чета (Пале)
-3. чета (Саобраћајна) Лукавица
-Против-терористички вод (није формиран)
-Одјељење за Службе Војне Полиције
-Крим- техника
-Одјељење везе.
Први командант је био мајор Јово Штрбац, а замјеник капетан Маријан Кризманић. Пар мјесеци касније, умјесто Кризманића на
мјесто замјеника долази зас. Недељко Лиздек. Батаљон је у јуну са Тврдимића
преселио у касарну Слободан Принцип- Сељо у Лукавицу. Друга чета Војне Полиције
је због потреба обезбјеђења Позадинског командног мјеста нашег корпуса у децембру измјештена на Пале.
За командире чета су постављени: вIк Миладин Матић
(1.чета), ств Ивица Топић (2. чета), вIк Славиша Међо (3.чета). ПТ вод је
планирано да се формира, али та активност није реализована.
Јединица је наоружање,технику и МТС насљедила од
претходног батаљона (ЈНА). Што се тиче униформи, како је текао сам ток рата тако су
се набављале и униформе. Углавном су се носиле М-93 и М-92 (тзв. маскирна шара „тигар“).
1994. године јединица је добила маскирне комбинезоне са „тигар“ и „давждењак“
маскирном шаром, па смо колико-толико били једнообразни. Бијеле опасаче смо
замијенили црним кожним, које су тада носиле полицијске формације (МУП).
Те године су у везионици у Зворнику урађена и
нарукавља, која су нас издвајала од осталих јединица, и по којима смо били
препознатљиви. Били су сиве боје, са српском тробојком и натписом изнад Војна
Полиција. Испод је био скраћени назив корпуса (СРК) и серијски број.
Ознака – амблем је био по узору на претходни из ЈНА. Овални штит положен на укрштене мачеве је био у бојама српске тробојке. На врху и на дну распоређен је натпис великим ћириличним словима „ВОЈНА ПОЛИЦИЈА”.
УЛОГА ЈЕДИНИЦЕ У СТВАРАЊУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
УЛОГА ЈЕДИНИЦЕ У СТВАРАЊУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
1992. година
На прве борбене задатке
јединица је послана половином јуна, када је заједно са 1. сарајевском
механизованом и 2. сарајевском лаком пјешадијском бригадом потиснула
непријатеља у насељу Добриња I, и у висини улице
Мирослава Крлеже формирала линију одбране, која је остала до краја рата.
7. јула 1992. године јединица је хитно упућена на Игманско ратиште, тачније у рејон села
Јасен, изнад Крупца. јер су муслиманске формације извршиле први организовани
напад на вјековна српска огњишта на потезу села Страишта- Горња и Доња
Пресјеница. Наша јединица се прикључила осталим војно-полицијским формацијама
из зоне одговорности 2. Сарајевске лаке
пјешадијске бригаде, и формирана је линија одбране која је имала за циљ да
заустави офанзиву и даље напредовање муслиманских екстремиста према Крупцу. Послије
завршених борбених дејстава и стабилизације овог дијела ратишта јединица је
повучена у матичну базу на Тврдимићима.
23. аугуста 1992. године снаге
тзв. АР БиХ започињу операцију „Југ-92“, која има за циљ „деблокаду“ Сарајева.
Наша јединица се нашла на правцу напада Кијево − Црвени кланац – Павловац. До
средине септембра, када је ова операција обустављена, ни на једном правцу нису
постигнути очекивани резултати борбених дејстава и акција је окончана побједом
наших снага, уз два рањена борца.
У исто вријеме дио јединице
јачине вода упућен је на извршавање војно- полицијских задатака у Рајловац,
гдје је требао да учествује у акцији на Сокољу. Након почетних неуспјеха, и
погибије неколико припадника Специјалне јединице МУП-а, акција је прекинута.
Наша јединица директно у
акцији није имала губитака, али је управо са Сокоља из снајпера смртно рањен
војник Миодраг Мичић. Послије тешког рањавања, Мичић је извучен и са нашим
БОВ-ом пребачен преко аеродрома (гдје је водник Матић пробио УН-ове барикаде),
у болницу Касиндо. Због тежине повреда Мичић је пребачен у Београд на ВМА, гдје
је 27. августа преминуо. Била је ово прва жртва која је из редова наше јединице
уградила живот у те-меље Републике Српске.
Крајем мјесеца непријатељ је
извео напад у рејону Врањка код Семизовца, гдје су пробили линију наше одбране.
У садејству са осталим јединицама, напад смо одбили и вратили заузете положаје.
Губитака у овој интервенцији нисмо имали.
Крајем септембра један дио
јединице јачине вода уз подршку једног БОВ-а је ангажован у рејону Ступа, гдје
22. септембра сплетом несрећних околности у Неџарићима гине Саша Михајловић,
док је војник Савовић лакше повређен.
25. септембра јединице наше
војске крећу у напад на насеље Ступ. У овом нападу је рањен Војислав Јокић,
који је дан касније од посљедица рањавања преминуо у болници „Жица“ у Блажују.
У исто вријеме један вод
изводи борбена дејстава на Трновском ратишту у рејону Иловица, гдје 27.
септембра гину наша два војника Александар Бартула и Војо Голубић. За нашу
јединицу је ово „црни септембар“ јер је само у њему у распону од 22. до 27.
погинуло четири од тринаест војника.
У октобру један вод, појачан посадом БОВ-а ангажован је у рејону Сјемеча код Рогатице.
18.децембра 1992. године
непријатељ покреће нову акцију „деблокаде“ града кодног имена „Слобода-92“
познатију као операција „Коверат“, гдје су се покушали правцем
Јахорина-Требевић убацити иза леђа нашим снагама, и тако у садејству са снагама
из Сарајева пробити линије на овом дијелу ратишта и повезати се даље са снагама
у Горажду и Игману. Наша јединица је ангажована на два правца одбране и касније
претреса терена и даље потјере за убаченим диверзантско-терористичким групама.
То су били правци Трново-Јахорина и Јасик-Требевић-Јахорина. И ова акција је
окончана поразом непријатеља.
1993. година
Прва три мјесеца 1993. године
јединица је држала положај у рејону Спиле код Кијева. У мају ојачани вод је
ангажована у претресу терена у Малом пољу код Хан Пијеска, гдје је уочена
непријатељска ДТГ.
Почетком јула јединица је
ангажована у бриљантној операцији наше војске „Лукавац-93“.
Крајем 1993. године, тачније
8. новембра почела је офанзива снага СРК на правцу Нишићи- с. Мусићи- Крижевци-
Олово. План операције „Дрина-93“, који је имао задатак да прво заузме град
Олово, а касније се споји са јединицама у Возућој и на Озрену, и тако прекине комуникацију између
2. и 3. Корпуса АБиХ, није успио.
1994. година
Иако су обустављена борбена
дејства на Нишићкој висоравни, наша јединица је и даље остала на овом дијелу
ратишта. Повремено смо држали линију у рејону села Кривајевићи, Куносићи и
планине Звијезда. Поред ових, обављали смо и редовне војно-полицијске задатаке.
Држали смо контролне пунктове на Чевљановићима, Семизовцу, Нишићима и Бргулама. У том
периоду порасле су криминалне активности у овој зони одговорности СРК. Мјештани
у рубним селима су шверцовали како робом, тако и наоружањем и муницијом.
Партнери су им били управо они против кога смо се борили. Када би се појавили у
овим селима осјећао се толики набој између нас и мјештана, а само смо радили
наш посао.
У неким од акција сузбијања
криминала и ратног профитерства радили смо заједно са припадницима Специјалне
бригаде МУП-а РС. Неријетко у претресима објеката налазили смо миниране ствари.
Мјештани су били спремни на све како би се окористили, не бирајући средства.
Многи моји саборци су тада говорили како је боље ратовати него радити ове
послове. Свако привођење је било на ивици инцидента. Једном приликом у Вогошћи
је умало дошло до оружаног сукоба, ипак на сву срећу све је прошло без већих
инцидената.
29. марта јединице ВРС су изводиле
нападну операцију према Горажду, која је вођена под кодним именом
„Звијезда-94“. Наша јединица није директно учествовала у овој операцији, али је
била ангажована у рејону Гребка, гдје је спријечавала долазак појачања у
људству из правца Игмана, те дотур муниције и МТС-а у Горажде. У једној од тих
акција 7.априла у окршају са ДТГ погинуо је комадант батаљона капетан Недељко
Лиздек и војник Сретен Кнежевић.
У септембру и октобру јединица
је учествовала у операцији "Бргуле-94" која је имала за циљ заузимање Јасена, Полома и Мошевачког брда.
Један дио јединице је у
септембру био ангажован у борбеним дејствима на Трескавици.
Крајем октобра дио јединице
јечине вода, упућен је у зону одговорности Самосталног Прачанског пјешадијског
батаљона, тачније на потезу Крстћ-Крече. Лијево од нас је
линија везала према Госини, а десно према Варди. У децембру се повлачимо са
овог дијела и прелазимо на Игманско ратиште, гдје је 13. децембра почела
офанзива тзв. АР БиХ. Послије заузимања Проскока, непријатељску офанзиву смо
зауставили у рејону села Горња Пресјеница. Лијево од нас линија је везала на
Градину и даље на Пречко поље. Десно линија је везала на потезу Трлац-с.
Страишта.
1995. година
Посљедња година рата је почела
потписаним примирјем, које је трајало до маја. Наше људство јачине чете је и
даље држало линију у с. Горња Пресјеница, а један вод је био ангажован на
обезбјеђењу ХЕ Богатићи- Кијево.
16. јуна непријатељ покреће
највећу до тада акцију у циљу „деблокаде“ Сарајева, названу операција „Т“
(Текбир). Јединице из састава 14. дивизије тзв. АР БиХ су у зору око 5 сати
пробиле линију лијево од нас, на потезу Градина- Пречко поље, након чега смо се
у касним вечерњим сатима били присиљени повући на нови положај у рејон
с.Бјеловац изнад Кијева, гдје смо остали до краја рата. 19. јула на овом
положају у нападу непријатеља гину Мијат Гавриловић и Саша Тодоровић.
16.јуна јединице из састава
12. дивизије тзв. АР БиХ су такође у нападу пробиле линију из правца Мојмила у
рејону изнад касарне Славиша Вајнер-Чича. На враћању линије учествује један вод
наше јединице, и том приликом гине командир 3. чВП поручник Стојан Ђурић, а
један војник бива рањен.
У августу један вод је
ангажован у засједи на Пресјеничком мосту (Кијево).
У току октобарске офанзиве
непријатеља на Трескавици наша јединица је дала допринос у сламању посљедње
непријатељске офанзиве.
Према војној евиденцији ВОБ-8 кроз јединицу је прошло 409 бораца, 32 бораца је одликовано од чега 14 постхумно.
Батаљоном су командовали: мај.
Јово Штрбац (мај 92- јун 93), кап. Зоран Терзић (јун 93- септембар 93), кап.
Недељко Лиздек (септембар 93-април 94), и мај. Вуко Чворо (до краја рата).
Погинули борци:
1. Недељко Лиздек 25.11.1952- 07.04.1994
Босанска међа
2. Војо Голубић 23.10.1972- 27.09.1992 Иловице
3. Стојан Ђурић 24.04.1968-
16.06.1995 Мојмило
4. Саша Тодоровић 16.06.1974- 19.07.1995
Бјеловац
5. Бране Анџић 16.01.1955- 07.12.1992
Грбавица
6. Саша Михајловић 01.05.1966- 22.09.1992 Неџарићи
7. Сретен Кнежевић 14.02.1965- 07.04.1994
Босанска међа
8. Александар Зликовац 28.06.1974- 13.10.1992 Лукавица
9. Мијат Гавриловић 12.10.1956-
19.07.1995 Бјеловац
10. Александар Бартула 05.07.1974- 27.09.1992
Иловице
11. Војислав Јокић 02.01.1965- 26.09.1992
Неџарићи
12. Драган Станковић 01.04.1952- 13.04.1993
Грбавица
13. Миодраг Мичић 21.06.1972- 27.08.1992 Рајловац
Јединица у
мирнодобским условима
Након рата јединица је са
цјелокупним МТС-ом пресељена на Пале. Формацијски је смањена на чету и била је
у саставу 77. бВП.
Почетком 1997. године десила
се реорганизација ВРС. Формиран је 5. Корпус,а 1.фебруара 1997 године један дио
војника потписује своје прве
професионалне уговоре.Тада се јединица ставила под команду 505. моторизоване
бригаде (5. Корпус), која је била смјештена у касарни Милош Обилић на Палама и
по новој формацији је дјеловала као чета Војне Полиције.
Стари дух јединце је са старих
припадника преношен на нове војнике, који су са поносом прихватили бреме
обавеза које носи сваки припадник ове формације, а који су се односили на само
једно... Бити најбољи у свему!!!
Обученост, професионалност,
храброст и поштење били су основни кодекс који се преносио са старјешине на
војника. То се касније показало кроз многе награде које је наша чета добила на
разним тактичким и спортским манифестацијама.
Једница је у више наврата
проглашавана за најбољу чету у саставу бригаде, а 1998. године 505. мтбр је
проглашена за најбољу јединицу у Војсци Републике Српске, а све то на основу
резултата наше чете која је која је подњела највећи терет на провјерама
комисије из Главног штаба ВРС.
2001. године јединица је
промијенила формацију, па је са чете смањено на вод ВП. Због бројних реформи и
кадровских смањења у новембру 2002. године, 505. мтбр се гаси, што је значило
да је и наша јединица укинута.
У периоду 1997-2001 године јединицом је командовао поручник Ивица Топић.
У периоду од 2001 до њеног гашења 2002 , јединицом је командовао поручник Бојан Кошутић.
У садашње вријеме основано је
удружење Ветерана Војне Полиције- Сарајевско романијског корпуса, које баштини
традицију јединице.
ЗАБРАЊЕНО КОПИРАЊЕ САДРЖАЈА БЕЗ ПРИСТАНКА АУТОРА ТЕКСТА!!!!
